INTERVJU – Život Anje Pešić je mnogo haotičniji nego onaj Anje Spasojević

Nekada su hale bile male da bi primile sve zainteresovane za okršaje odbojkašica Crvene zvezde i užičkog Jedinstva. Gorelo je na tribinama, ređali su se kvalitetni potezi na terenu, stasavali veliki igrači, dešavali preokreti za pamćenje, slavile titule... Igračice koje su u tom trenutku nosile naša dva najveća kluba bile su i okosnica reprezentacije, a među njima kao jedno od najzvučnijih imena izdvajala se Anja Spasojević (38).

Prošlo je kroz nacionalni tim sijaset devojaka, proći će ih još ko zna koliko, ali jedno je sigurno - nju će sa ljubiteljima odbojke u Srbiji uvek povezivati neka posebna nit. Bila je član generacije koja je donela istorijsku bronzu sa SP 2006. godine i tako započela žetvu medalja. Njeno ime je asocijacija na neke najlepše trenutke naše odbojke, ali u isto vreme i na jedan od najbolnijih momenata.

Vest da više neće igrati za nacionalni tim zbog nesuglasica sa selektorom Zoranom Terzićem dugo je provejavala u javnosti. Nadali su se mnogi da će se stanje promeniti, ali nikada nije... Ostaće upamćeno da je poslednji put opremu sa državnim grbom nosila 2007. godine.

Danas - Anja više nije odbojkašica, čak se ni ne preziva Spasojević. Ponosno nosi prezime Pešić, majka je trojice sinova, bavi se dizajnom enterijera i uživa u novim ulogama.

„Život Anje Pešić je mnogo haotičniji nego što je bio za vreme igračke karijere“, poručila je uz osmeh, isti onaj koji joj je krasio lice posle osvojenog poena, na početku prazničnog razgovora za Mozzart sport.

„Ima dana kada mislim da treba da se podelim na pet delova da bih mogla da završim sve što treba. Drugačije su obaveze, potrebna je dobra organizacija, a najteže mi je u tom haosu da pronađem vreme za sebe, za privatan život – izlaske, prijatelje, za male stvari koje život znače. Ne žalim se, sama sam birala. Klinci traže svoje, posao ako želimo da radimo kako treba zahteva posvećenost, tako da, za sad se još borim. Moram da priznam da sam bila nezahvalna dok sam se bavila sportom, jer sam smatrala da je baš teško i naporno. Međutim, kada sam dobila troje dece, pa onda sa suprugom pokrenula posao od nule, bez da smo bilo šta dobili od drugih na tacni – mogu da kažem da tek sad vidim šta znači zaista nemati vremena“.

Starsport

Pre desetak godina Anja nije mogla da zamisli da je u budućnosti čekaju teži izazovi.

„Deca zahtevaju stalnu pažnju, tri sekunde ako ih čovek pusti mogu da naprave glupost. Milion puta treba da ostanem do kasno uveče, da bih sve stigla da uradim. Ali, kad vidim rezultate, onda me to gura dalje. Neću da banalizujem, naravno da je naporan ritam sportista, pogotovo onih koji iz kluba odmah odlaze u reprezentaciju. To je sve mašinerija, ali kada se pogleda onaj deo sezone kada igraš dve utakmice nedeljno, imaš nekad pre podne slobodno, nekad ceo dan... Život može da se organizuje sasvim lepo. Tada sam ležala u krevetu i pokušavala da se naspavam, a sad znam da može da se živi sa mnogo manje sna. Da mi je neko onda pričao, ne bih mu verovala, ali uvek dođe ta zakasnela pamet“.

Nekada je trčala za loptom, a sada za sinovima. Najstariji će u januaru napuniti šest godina, srednji ima četiri i po, a najmlađi tri.

„Mislim da je najzanimljivije ljudima koji žive ispod nas“, našalila se nekadašnja reprezentativka, koja je pokrivala poziciju primača servisa.

„Dečaci su, pa je njima glavno da se jure, da igraju basket, fudbal i sve ostalo što podrazumeva lupanje lopte. Igraju sa mnom odbojku, sa tatom rukomet. Najstariji već trenira fudbal, mnogo voli i posvećen je. Ima nogu broj 37, visok je skoro metar i po. Ne veruju mu da ima pet godina, svi misle da je desetogodišnjak. Da li će ostati u fudbalu, s obzirom na to kakvi bi mogli da budu potencijalni gabariti – to ćemo da vidimo. Što se mene tiče nek ima i 2.20m, dokle god želi da igra fudbal nek igra, ako je on srećan to je najbitnije. Sva trojica pokazuju afinitet ka sportu. Srednji sin je strašno spretan – on hoće da bude vojnik, komandos, da radi neke ekstremne stvari. A najmlađi kad vidi loptu, odmah je uzima i ide. Drago mi je zbog svega toga, jer je to naša zona, tu se suprug i ja osećamo sigurno. Ako neko može da ih posavetuje i pomogne im, onda smo to mi. Svakako su još mali i ko zna da li će se nešto vezano za sport desiti ili ne, nije ni bitno, najvažnije je da uživaju“.

MN Press

Jesu mali, ali znaju da im je mama bila poznata odbojkašica, a tata rukometaš.

„Svesni su toga i interesuju se. Gledali smo nedavno klupsko SP u odbojci, moj najstariji sin zna ko je Arina Fedorovceva. Zanimljiva im je Eda Erdem, koja je moja super prijateljica. Kada je dolazila u Beograd išli su da je vide uživo. Deca stvarno sve kapiraju, mnogo više nego što se nama čini...“.

Iz sadašnje perspektive igrački dani joj deluju decenijama daleko.

„Završila sam karijeru 2014. i potrefilo se da sam se te godine udala, promenila prezime i nekako postala druga žena. Do juna 2014. bila sam Anja Spasojević – odbojkašica primarno, a onda sve ostalo. Od tada sam samo navijač i bavim se poslom koji nema veze sa sportom. Ostala sam povezana samo preko nekih mentorskih programa, u kojima rado učestvujem. Volim da dam savet, da prenesem iskustvo... Moji prijatelji organizuju radionice sa mladim sportistima, pa me nekada pozovu, ali to nije posao, ne gledam na taj način. Trenutna profesija mi je vezana za dizajn enterijera i građevinu faktički. Sport pratim sa klincima, a lepo bi bilo da počnem da treniram. To mi je jedna od novogodišnjih odluka. Nikad nisam imala želju da po završetku karijere ostanem u sportu, još sa 17 ili 18 godina sam znala da kad završim, to je to. Nema tim menadžera, sportskog direktora, menadžera generalno... To me nikada nije zanimalo“.

NISAM HTELA PATIKE DA OKAČIM O KLIN, NEGO DA IH BACIM U ĐUBRE

Poslednju sezonu odigrala je u dresu Dinama iz Krasnodara. I danas dobro pamti kako je izgledao povratak iz Rusije.

„Sletela sam i zaplakala od sreće jer sam znala da je kraj. Osećaj je bio oslobađajući. Dok sam čekala u Krasnodaru da poletim, zvao me je menadžer i pitao me da li želim da idem u Italiju opet. Moju Italiju – gde je kultura sporta takva da je lako igrati. Rekla sam da ne dolazi u obzir, a on: ’Ma daj, oni kreću tek krajem avgusta, imaš još tri ili četiri meseca da odmoriš’. Moja odluka je toliko bila čvrsta, da sam mu uzvratila sa: ’Da li shvataš da više ne mogu sebe da zamislim kako obuvam patike i stavljam kolenice na noge. To je za mene misaona imenica. Ja neću da okačim o klin patike i štitnike, nego hoću u đubre da ih bacim’. Znala sam u tom trenutku da ne mogu više“.

Starsport

Delovalo je da može da odigra bar još pet sezona. Međutim, Anja je mislila drugačije.

„Ma, fizički sam mogla još. Mogla bih i danas bez ikakvih problema, samo da malo uđem u trening. Ali, meni odbojka više nije izazivala zadovoljstvo. Osećala sam veliko opterećenje i zato sam odlučila da prestanem. Mnogo mi je teško padala odvojenost od tadašnjeg dečka, sadašnjeg supruga. Bile su oko mene saigračice, novi ljudi, novi prijatelji – ali sam bila nekako sama. Nedostajalo mi je moje mesto gde zaista pripadam. Osetila sam da ne mogu više ovako. Menadžer je pokušao još nekoliko puta da priča sa mnom na ovu temu, želeo je da vidi da li ću se predomisliti...“.

INTERVJU – Katarina Lazović: Italija je ostvarenje sna! Vrhunska odbojka, ali i moda

Promene odluke nije bilo. To jest nije bilo ni dvoumljenja nijedne sekunde... Karijeru je definitivno završila u 31. godini.

„Od dana kada sam sletela u Beograd, nekoliko narednih godina nisam loptu uzela u ruke. Možda nešto sa decom po kući, ali stvarno da sam igrala odbojku – desilo se tek pet godina kasnije. Mislim da je to bilo malo pre korone u parkiću na Banovom brdu. Moju svekrvu, koja nam mnogo pomaže, tamo svi znaju jer dolazi sa tri klinca. Spomenula je jednoj devojčici kako sam ja bivša odbojkašica, mala me je izguglala, jer me naravno ne zna. I onda smo se jednom prilikom tu okupile, povela je i drugarice i igrale smo. Pokazala sam im neke stvari, pričale smo, igrale na travici, napucavale se... Meni je bilo baš super. Pitale su me šta mislim o ovome, o onome, šta njima trener kaže i slično. Takve stvari bi mogla da radim, ali da budem trener – ni u najavi“.

Starsport

Tek kad je završila sa odbojkom, Anja se posvetila građenju porodice.

„Kad sam bila mlađa znala sam da ne želim da dobijem dete, pa onda da nastavim da igram. Ne kažem da to ne treba da se uradi, mnoge devojke funkcionišu u toj ulozi... Ali, nekoliko puta sam prisustvovala scenama kada su se saigračice odvajale od dece i tu onda svi plaču. I sin, ćerka, mama, sve ostale igračice dok gledaju. Tad sam bila u Novari, imala 20 i nešto godina i rekla sebi: ’Ovo ja sigurno preživljavati neću’. Za muškarce nije toliko, ali za ženu je veoma teško da ukomponuje obaveze prema detetu, treningu, sebi... Znam fantastične primere gde su žene sve to radile bez ikakvih problema, a deca bila presrećna. Ali, ja sebe nisam videla tako“.

DRUGOVI SU BEŽALI SA ČASOVA DA BI GLEDALI ZVEZDINE UTAKMICE

Iako je prošlo mnogo godina, kod nje sećanja na Zvezdu ne blede. Crveno-bele boje su joj i dalje najbliže srcu.

„Prošlo je skoro 20 godina od prve titule na Marakani. Ranije kada neko kaže da je radio nešto pre dve decenije, rekla bih da je mator... Iz tog perioda pamtim titule, ta prva je posebna jer je došla posle mnogo godina maštanja dok smo gledale kako Jedinstvo osvaja. Uvek sam zamišljala šta bismo mi radile kada bismo bile šampionke – da li bismo skakale, plakale, ležale po terenu. Kada se desilo, bila je to posebna emocija, teško opisiva. Nikada nećemo zaboraviti vođstvo Užica 24:19 i njihove meč lopte... Mi smo uspele da okrenemo nemoguće. Ljudi su visili po hali, koliko je to bilo puno. Moji drugovi iz gimnazije su pitali razrednu da pobegnu sa časa da bi gledali našu utakmicu. Stvarno su došli, nije to bio izgovor da bi zbrisali. Ostali su ljudi ispred, jer nisu uspeli da uđu. Sve je bilo posebno“.

I danas mogu da se nađu snimci te neverovatne završnice za infarkt.

„Pogledala sam ih hiljadu puta. Moji roditelji su imali običaj da svaki put kada im nedostajem puste tu utakmicu i legendarne komentare gospodina Koraća. Kad god gledam, lepo mi je, ali osećam i sreću i dozu sete. S jedne strane volela bih da nekako mogu ponovo sve to da proživim, jer je bilo fenomenalno. Puštali smo i klincima pa onda oni prepoznaju mamu na TV“.

MN Press

U dresu Crvene zvezde se sklopio čuveni tandem Anja Spasojević – Ivana Đerisilo.

„Đera i ja smo bile bliske, nije to bila samo medijska priča... Uvek smo išle nekako u paketu, od samog početka. Ona me prva prihvatila u Zvezdi kada sam prešla iz Radničkog, jer nisu svi bili oduševljeni kada dođe neko sa strane. Ja sam živela u 63. bloku, a ona u 64. pa smo išle zajedno na treninge, vozio nas je ili njen ili moj tata. Stalno smo bile zajedno, posle smo postale i cimerke. Ljudi su nas čak i mešali, redovna su bila nagađanja: ’Da li si ti Đerisilo? Ne. Znači ona druga’. Kad nas stavite jednu pored druge ne ličimo uopšte, ali smo slične građe i visine, pa su nas vezivali kao da smo blizanci“.

PROTIV ASISTELA POLA UTAKMICE PLAČEM I NE MOGU DA IGRAM

Pravo sa Marakane Anja Spasojević je otišla u Italiju. Prva inostrana stanica u njenoj karijeri bila je Novara, tačnije Asistel.

„S jedne strane mi je bilo teško jer sam prvi put odlazila od kuće, ali mislim da sam za prvi korak izabrala najbolju moguću opciju. Ljudi su bili uvek tu za mene, sve sam imala što mi treba, bilo je mnogo razumevanja dok se nisam adaptirala... Baš sam pre nekoliko meseci dobila poruku od generalnog menadžera Asistela koji je želeo samo da vidi kako sam. Nismo se čuli deset godina, ali me našao jer ja hvala bogu ne menjam broj telefona. Taj gest mi je bio toliko lep. Znate da svuda pričaju one floskule – živimo kao porodica i to je često marketinška priča jer je lepo čuti. Ja sam se u Asistelu stvarno osećala kao među svojima. Nije bilo lako – doživljavale smo i neke poraze, imale probleme, sastanke. Ali kad se sve sabere – prelepo iskustvo“.

MN Press

U Novari je bila od 2004. do 2007. godine, a onda je pojačala Volero iz Ciriha. Posle toga je igrala za Fenerbahče, Belgorod, Kan, Modenu, Ufimočku i Dinamo Krasnodar.

„U tim drugom klubovima se dešavalo da nam se namesti da se sastanemo sa Asistelom. Kad god sam se vraćala u Novaru, ljudi su me tako lepo dočekivali, da ja nijednu normalnu utakmicu odigrala nisam. Mislim da na svakom od četiri duela nisam uzela ni dva poena. Pa ne mogu jednostavno... Oni mi skandiraju, donose cveće, pozdravljaju me, mene ponesu emocije, pola utakmice plačem i ne igram uopšte. Sigurno da mojim klubovima i trenerima nije bilo super, ali tako je“.

Jelena Blagojević se tiho oprostila od Srbije: Ne spadam u grupu najboljih, da bi se o meni pričalo...

Epizoda u Kanu je takođe u njenom dnevniku opisana kao jedna od najlepših.

„Iz cele priče izuzimam Zvezdu, jer je to moja kuća i nigde nije kao tu. Ali, od inostranih klubova Kan je bio nešto specijalno. Nema nikakve veze sa Kanom kao mestom, jer o tome ne treba preterano trošiti reči. Cela ekipa na čelu sa Viktorijom Ravom – najvećim carem koji je hodao odbojkaškim svetom. Najprizemnija, najpozitivnija i najautoritativnija osoba koju sam ikada upoznala. Dođe u deset ujutru na trening, ne može od bolova u ramenu da podigne ruku, katastrofa koliko je boli. Trener pita ko će da radi raspucavanje... Nas sve bole kolena, leđa, jedva skačemo. Ona se prva prijavljuje: ’Ja ću’. Ko od nas onda može da kaže da neće ili ne može. Žena koja je toliko puta osvajala Ligu šampiona i bila MVP, ne može da stoji na nogama, ali se prva javlja. To je autoritet koji nisam videla. Toliko pozitivan lik, koji konstantno drži ekipu na okupu, bez ikakvih teških reči. Atmosfera u timu se podrazumevala – kakva god situacija da je i šta god da se dešava, niko ne žali da je narušava. To sam videla tu i nigde više. Retko je, a nije da smo se kao međusobno znale od ranije pa da je zato. Nego dođu i novi igrači, uđu u sistem i ne žele ništa da kvare. Hteo ne hteo, ti to pratiš, lepo se osećaš, dolaze rezultati“.

Reprezentacija 2003. (MN Press)

Brojne uspehe na klupskoj sceni, nikada neće moći da uporedi sa onim što je doživela u dresu reprezentacije. Debitovala je još u prošlom veku...

„Sećam se jednog od prvih turnira na kom sam igrala, bile su to neke kvalifikacije u Češkoj. Selektor je bio Darko Zakoč, a ja klinka sa nepunih 17 godina. Uveo me je u jednom trenutku u igru, sva sam bila zaleđena i izgubljena u prostoru i vremenu. Trener uzima tajm-aut, očekujem da se dere na mene, a on me potapše po ramenu i kaže: ’Nemamo vremena da čekamo tvoje zagrevanje. Možeš ti to, idemo’. Ostala sam u šoku da imam podršku. Završile smo taj turnir, fenomenalno sam odigrala, sve je super bilo. Ali, danas se ne sećam rezultata, a pamtim tu podršku. To je za mene u tom trenutku bilo veoma značajno“.

NISAM POPULARNOST HTELA DA GRADIM SKANDALIMA

Posebno takmičenje i za Anju i za sve ljubitelje odbojke u našoj zemlji bilo je SP 2006. Posle sušnih godina, stigla je prva medalja – bronzana.

„Osećam se strašno ponosno jer smo uspele da nas stavimo na mapu. Uvek smo bile dobra, talentovana ekipa, dođemo blizu nekog polufinala EP, ali nikako da prođemo. Završimo kao pete, šeste, sedme. Te godine se potrefilo da smo igrale, radile, mislile, ponašale se na isti način. To je dalo rezultat. Posle toga više niko nije mogao da se pita ko smo mi, jer smo postale ozbiljan tim i nisu mogli tek tako da nas dobiju“.

Stefana Veljković Lisinac: Gledam Srećka i uletala bih u teren! I dalje vagam šta ću

Već naredne godine stiglo je evropsko odličje. Na kontinentalnom šampionatu u Belgiji i Luksemburgu Srbija je bila srebrna. Tada su postavljeni temelji za neke još veće uspehe koji su stigli kasnije...

„Posle je sve to višestruko nadograđeno. Sad kad bismo gledali da li je bilo teže doći do te prve medalje ili kasnije ostvariti kontinuitet osvajanja – može da se polemiše. Drugačiji su pristupi, različite vrste pritiska. Možda je najteže prebaciti se u glavi sa razmišljanja da si mala ekipa na to da si velika. Najčešće je razlika između vrhunskih i osrednjih u mentalitetu. Vrhunske znaju da i kada ide loše, da će doći njihov momenat i da će pobediti. A osrednje igraju fenomenalno, desi se jedan trenutak, one padnu i ne mogu da se dignu“.

MN Press

Taman kada se činilo da Srbija postaje vrhunska ekipa, izdešavale su se neke stvari i više ništa nije bilo isto... Posle razmirica sa selektorom Terzićem, jedna od vodećih igračica se oprostila od reprezentativnog dresa. Bio je to težak trenutak za mnoge...

„I za mene je bio težak trenutak, da se ne lažemo. Bilo bi glupo da sada kažem da nije. Generalno ne volim da pričam o tome, čak nikad i nisam detaljisala... Na jednoj konferenciji sam rekla šta sam imala i smatram da je tada bilo neukusno pričati dalje. Mi smo međusobno razgovarali o tome, ali nisam smatrala da je to nešto što bi trebalo javnost da zna. Svi vole skandalozne priče, a ja nikad nisam htela popularnost da gradim skandalima. To je jedan od osnovnih razloga što sam se povukla skroz iz javnosti. Teško sam prihvatila da je kraj i bilo je potrebno vreme da se pomirim sa tim. Ljudi mi konstantno nisu dozvoljavali, bili su namerni ili nenamerni pokušaji da se izazove nekakav skandal, pokrene lavina, a ja sam se branila ćutanjem. Smatrala sam da od toga ne treba praviti farsu, da to nije nikakva reklama. Bilo mi je teško da shvatim da je stvarno kraj, ali u jednom trenutku sam prihvatila i krenula dalje“.

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

Dugo su mnogi u Srbiji žalili što Anje više nema u postavi reprezentacije... Sve dok nisu stigli novi veliki uspesi.

„Meni je žao kao i svima što se tako završilo. Možda je sa ovom današnjom pameću moglo i drugačije, ali nema svrhe na bilo koji način sada polemisati o tome. Sve je davno završeno. Moglo je da bude lepše, bolje za sve, ali postoji neki razlog zašto nije bilo. Počela sam tom krilaticom da se vodim, jer sve što nam se dešava utiče na to kakva ćemo osoba kasnije biti. Sigurno da je cela situacija uticala na to kakva sam danas, dovela me do ovde. Ja sam se povukla iz javnosti jer nisam više bila reprezentativka, smatrala sam da sam ista kao i svaka druga odbojkašica koja igra u inostranstvu i da nema nikakve potrebe da se guram, trpam i izigravam neku važnost“.

Iako se distancirala, nije zaboravljena ni danas.

„Nedavno smo radili kod jednog čoveka sobna vrata i on mi je rekao da je vodio ćerku na moje utakmice u Šumicama. To je lepo, ne može da ne prija. Toliko puta mi se ljudi obrate pa ne znaju odakle se poznajemo, poznat im je lik, a zbog drugačijeg prezimena ne mogu da se sete odakle... Kad je Srbija osvojila SP 2018. godine, zaustavljali su me na ulici i čestitali. Onda kad kažem da nisam igrala, oni uzvrate: ’Ali, bili ste deo generacije koja je sve pokrenula’. Budem stvarno tada počastvovana. Drago mi je što me i dalje prepoznaju i što me vide kao deo te priče. To je predivno i zahvaljujem svima. Davali su mi uvek podršku...“.

MN Press

Dok je Anjina oprema odavno arhivirana, neke njene saigračice iz najranijih dana i dalje ne odustaju. Maja Ognjenović je kapiten reprezentacije Srbije i igra za turski Ezačibaši, libero Marina Vujović je sada u Železničaru... One su zajedno pravile velike stvari u dresu Crvene zvezde.

„Nije mi čudno što neke igračice igraju i dalje. Sve su to lične odluke – neko pokuša maksimalno da iskoristi da bude u sportu što duže. Kada se stigne do određenog nivoa, sigurno da je sport najlakši način da se zaradi veliki novac. Ja se generalno i dalje družim sa devojakama sa kojima sam i tokom karijere bila prijatelj. Ništa se nije promenilo, sem što se ređe viđamo. Mnoge od nas su mame – milion obaveza, ove mlađe nisu mame, ali njihov život je potpuno drugačiji nego naš. One preko dana kuliraju, spavaju, uveče izlaze... A ja uveče spakujem klince da spavaju i već sam se onesvestila. Drugačiji ritam, viđamo se ređe, ali to ne utiče na prava prijateljstva. Ljudi koji su mi se pokazali kao pravi prijatelji tokom svih ovih godina, možemo da se ne vidimo šest meseci, pet godina, ali kad se vidimo mi smo i dalje mi“.

UVEK MI JE DRAŽE DA DETE ŽELI DA BUDE TIJANA BOŠKOVIĆ, A NE KO ZNA KO...

U moru obaveza uvek nađe vreme da pogleda odbojkašku utakmicu, da isprati uspehe koje nižu neke mlađe devojke u reprezentaciji...

„Radujem se veoma. Možda ne gledam kad igraju u Japanu zbog vremenske zone, ali pratim redovno. Volim da gledam odbojku, ne zato što sam se bavila tim sportom, već zato što mi se sviđa... Volim da vidim dobru utakmicu, nedavno sam stvarno uživala gledajući Vakifbank – Koneljano. Gledam i kao bivši igrač, i kao veliki fan“.

MN Press

Srpkinje su aktuelne svetske šampione, a ove godine su osvojile evropsko srebro i olimpijsku bronzu.

„Mnogo mi je drago što naša reprezentacija beleži uspehe, jer to uvek povlači sa sobom interesovanje javnosti i dece. To je strašno bitno danas kada deca imaju pogrešne uzore, pogrešne stvari gledaju, pogrešnim stvarima se diče. Uvek mi je draže da dete želi da bude Tijana Bošković, nego ko zna ko. Te neke moderne stvari koje se pojavljuju ne pratim, ali ću morati da počnem. Deca mi rastu i to je neizostavna tema. Ne možemo da ignorišemo, jer se posle svakakve gluposti dešavaju. Navijam za Srbiju naravno, ali mi je dodatan motiv da vidim što više dečaka i devojčica da se bave odbojkom“.

Jelena Nikolić vrti film na prvu evro-titulu: Baka na tribinama, prženice za doručak, pehar u rukama

Ne mora to da bude na profesionalnom nivou, jer je i rekreativno bavljenje često veoma značajno.

„Nije to samo sklanjanje dece sa ulice, nego učenje da se živi u kolektivu. Oslanjaju se jedni na druge, što je vrlo bitno u današnjem svetu gde vlada surovi individualizam. Roditelji uče decu od malih nogu: Ti, ti, ti... Pa čekaj polako... Iz toga se neće roditi ništa dobro. Ja sam za to da čovek nauči da bude individualan u okviru timskog rada. To je prava stvar. Ne pričam samo o sportu, nego o životu“.

Starsport

Sve što je prošla tokom karijere, sada može da primeni na druge segmente...

„Nekada je to bio rad sa mojim saigračicama, sada je to saradnja sa majstorima, arhitektama, klijentima, to je ponovo tim. Ja ne mogu sama da uradim moj posao. Ono što sam naučila u sportu mnogo znači sada za poslovni život. Kao što sam učila ranije da se oslonim na moj saigračice, u neku ruku da zavisim od njih, sada se oslanjam na ljude koji su moji saradnici. I zato je po mom mišljenju bitan momenat da deca idole nalaze u pravim osobama, navijam uvek za odbojkašice, kada su devojčice u pitanju, jer za devojke nema lepšeg sporta. A našim reprezentativkama stvarno želim da se ne skidaju nikad sa trona“, poručila je sa osmehom za kraj Anja Pešić.

PIŠE: Miljana ROGAČ